“Khm… test, jen’, dva tri… Hmm, ovaj… Ono kao, nedostaješ mi… Hmm… Tako nekako… Ne! Mmmm… Da, dobro veče… Valjda… Da… Ustvari, ono, mislim da mi nedostaješ… Ili ne… Ne znam… Mada… Hmmmm… Da, nedostaješ mi! Hvala na pažnji… Ovaj… Da, prijatno veče…”, sklanja mikrofon, tiho: “Jel bilo dobro??”.

Nova godina, šatro novi početak. U suštini, uvek posle tačke ide veliko slovo. Kod mene ogromno.

Tttttačka - na sve loše, na sve dobro. Tačka…

Deluje mi naporno početi sve iznova, baciti sve snove, sva maštanja, sve uspomene, sve, sve u pm. Potrudiću se, nadam se da ću uspeti… Ali neke stvari vezane za neki početak su krajnje kul… Recimo, prva kafa ove godine, prvi mail ove godine, prva fotografija, prvi lik, prvi sneg, prva pesma, nešto prvo posle tačke. Slatko…

Postavila sam sebi uslove nakon onog nekontrolisanog haosa od prošle godine. Postavila sam sebi teze, putanju po kojoj ću se kretati. Hm… Ne. Postavila sam putanju po kojoj će se drugi kretati oko mene. Zaslužila sam.

Bolesno odvratan dan. Većeg dela se i ne sećam. Opasno me trese delirijum, a ne znam zašto. Ono malo slika što je ostalo u glawi guta magla, a ja sam sve praznija i praznija.

Očekujem neku radnju posle ove uvertire. Radnja… Akcija…

I dalje očekujem… Iako znam da se radnja sve vreme vrti oko mene, uvija se oko mojih prstiju i kose kao dim neke cigarete, nedefinisane jachine, nedefinisanog mirisa. Vuče me patetika… Žao mi je, nemam snage.

Utanjam u postelju ne bih li samo na tren pobegla od stvarnosti koja me guši, koja me jede. A tamo, čim sklopim oči, raširenih ruku me dočeka san, širok kao obod Limba. Utanjam u njega…

Noć… Nekad sam je volela. Nekad je bilo leto; nekada je bila zima. Beskrajni crni košmar sa zlatnim blinkajućim bakljama i jezivim podvicima.

Jutro, gde si?

Nekako mi je potrebno mesto gde ću izneti svoje teško disanje, bilo da je u pitanju osmeh ili suze. Tapkam prstima po tastaturi, onako ovlaš, jer mi zaista ne pada na pamet odakle bih krenula. Ima više od četiri meseca kako sam ukucala poslednja slova u beli 381 prozor. Nekako mi je potrebno… Nekako mi nedostaje…

Rekli su mi da izgledam srećno i zadovoljno. Rekli su mi da više ne ličim na crni kišni oblak. Rekli su mi da sam se prolepšala; da izgledam zaljubljeno. Ne znam šta se zbilo u ta četiri meseca. Svašta nešto a opet ništa. Šta ima novo? Pa recimo:

1. Spremam se za faks
2. Nalazim pogrešne momke
3. Napunila sam 18 godina
4. Počela sam da pijem tursku kafu
5. Više ne nosim martinke
6. Kupila sam laptop
7. Kupila sam cipele sa štiklom od 8cm
8. Promenila sam broj telefona
9. …
10. …
11. …

U principu, samo trivijalne stvari čine da se osetim lepše. Možda je u tome lepota življenja. Ali izgleda nije.

Ponekad sam toliko srećna da po ceo dan ležim u krevetu, pogledom uperenim u crteže na zidu i razmišljam o sebi, o svojoj porodici, o svojim knjigama, o letovanju, o fakultetu, a nekad sam toliko tužna, besna i ogorčena da ne mogu sebe da pogledam u ogledalo. Malih milion puta sam otvorila kontrolnu tablu i opciju za kreiranje novog članka. Samo sam prazno gledala u monitor bez ikakve želje, bez ikakvog smisla, bez pravog motiva, sa ogromnim teretom.

Ponekad samo želim da napišem par reči, da dokažem sebi da sam još uvek živa.

Melanholija…

Da li me grebe swojim kandzama ili je to samo optichka warka, iluzija koja bi trebalo da se rascweta owog dana? Bitje da je i jedno i drugo…

Setjanja…

Da li su isuwishe motjna za moju supenu kashiku ili su samo dim cigarete chiji je miris prepoznatljiw, chiji su pramenowi neukrotiwi? Bitje da je i jedno i drugo…

Chetiri zida…

Da li su stwarno prazni ili josh uwek odishu melodijom tadashnjeg osmeha? Bitje da je i jedno i drugo…

Ceo dan radim kao konj! Moji rade a meni ostavili da perem, peglam, spremam ručak. Ok je sve to, nije mi problem da to uradim, ali…
I tako sam ja napravila ručak… Mmmm… Odlično je ispao. I kažem ćalu da kupi hleb kad se bude vratio s posla. Ja sve postavila i čekam ga da dodje. Došao i seo za sto. Počinje… “Zašto nema hleba?!?! Ceo dan sediš i ništa ne radiš!!” a mene sve nešto zabole uvo što je on nervozan. “Da, da, tata, celo jutro sam predubela na trepavicama pa zato nisam mogla da kupim hleb! Uostalom, tebi je rečeno da to uradiš”, pričam ja mrtva ‘ladna. “Ma neću da jedem hleb od pre pet dana koji je počeo da se buđa! Što nisi kupila hleb!? Jel trebam ja na sve da mislim?!” urla on po kući. “E slušaj… Napravila sam ručak, trebalo je da ga ti kupiš. Idem da TI kupim hleb, uostalom, u “Grilu” za 80 dinara dobiješ i pljeskavicu i hleb!”, okrećem se i odlazim u prodavnicu. Vraćam se iz prodavnice, vidim ja na pola puta, prolaze kola sa narogušenim čovekom… Ne setih se da mu kroz prozor ubacim 80 dinara…

(Ispala sam i drska i arogantna i znam da ne bi trebalo tako da se razgovara sa starijima od sebe, ali stvarno, retke su prilike kad me neko izvede iz takta. Ćutim, ćutim, pa kad pukneeeem…)

Meme by Afrodita

Ove godine nisam išla na more, ni na planinu, ni u banju, ni na jezero niti ću ići. U oktobru je ekskurzija (Grčka) tako da godina neće proći neiskorišćena u tom pogledu. Eh… Još kad bi se išlo u Španiju… Nek mi daju samo kartu da znam kuda da idem i ićiću peške ako treba.

Mislim da su reči suvišne…
Gde - Španija
Zašto - Antonio Gaudi
Na koji način - peške, ako je potrebno

Kao senke promiču događaji, blinkaju i nestaju u mlečnom putu. Milion događaja, milion leptira rasutih po tami moje prošlosti, moje sadašnjosti i moje budućnosti. Ali kuda jurite? Ostanite… Samo još koji tren, samo da vas po poslednji put dotaknu jagodice ovih drhtavih prstiju, samo da po poslednji put udahnem miris vaše slabosti i lepote. A onda idite i ne vraćajte se nikad, nikad, nikad više! Ne parajte mi ovo malo sna u kojem živim… Ili još bolje, vi budite moj san kojeg ću preobraziti u Ajfelov toranj od lego kockica, na čiji sam vrh ću moći da se popnem i s njega, u pravcu juga, vidim svoje disanje, a u pravcu severa, kraj sveta. A vi, leptiri, kad – kad ćete moći da zasvetlite u tami, samo da javite da ste još uvek tu… Praviću se da vidim samo zvezde i ništa više

Zašto me ljudi lažu? Ok je da me je slagao neko do koga mi nije stalo, ali zašto bash on?! Zašto kad zna da sam isuviše razumna i tolerantna i da ne gledam na stvari kao
podivljali tinejdžer? Baš mrzim kad se nađem u owako gadnom tripu i kad počnem da vraćam film i da se gušim i mučim… Znate onu epizodu Toma i Džerija u kojoj Tom trči po tlu i
odjednom nestane tla,
a on nastavlja sprint po vazduhu i onda kad ukoči, umesto njega se pojavi sličica sa natpisom DONKEY? E baš tako se osećam… Do pre par sati sam trčala po vazduhu, a sad sam tresnula o pod i prosula svoju malu glupu glavu

Oblaci su nešto poput gledanja u šolju - šta ti je na umu poslednjih dana, to i vidiš. Upravo (tj pre par sati) sam se vratila s puta. Bilo je jako toplo a nebo tako tamno, izvezeno tanušnim oblacima. Mesec je plovio po razlivenom mastilu, provlačeći se između beličastih pena. Najednom je nestao. Video se samo oblak, čija je srž bila mračna, a ivice zlatne kao oreol debeljuškastog anđela. To je bilo srce ispod kojeg je lebdeo zagrljen i zaljubljen par. Imala je dugu zlatnu kosu i lepršavu belu lanenu haljinu, koja se vukla po nebu, ostavljajući za sobom miris crvenih ruža, a on… On je bio zaljubljen i uplašen da se srce iznad njihovih glava ne rascepi i da iz njega ne izlete hiljade munja. Ljubio ju je uz ples nežnih tabana i uz muziku zlatnih i crnih prstića koji su se mrsili i dodirivali zvezdanu harfu. Vetar je duvao, a oni su plesali, plesali i plesali sve dok ih vrh
topole nije rasparao svojim dugim prokletim granama…